Они су знали како…

Они су знали како
Иако је овај текст писан пре више од годину дана, није изгубио на актуелности.
Наши и даље не умеју да играју фудбал, да се пласирају на било које такмичење.
Ови момци су знали. Ово је прича о њима.

За неколико дана почиње 20. по реду Светско првенство у фудбалу. Репрезентација Србије неће бити тамо. Не, нису морали да сакупљају паре за пут, нити за дресове. Све су то имали, али се једноставно нису пласирали.

Неки други момци су далеке 1930.  показали  како се оставља срце на терену. Нису имали ништа осим срца и жеље, а то је тада било довољно. Репрезентација Краљевине Југославије, састављена само од српских играча, не само да је успела да се пласира на првенство, него су стигли и до полуфинала.

Ко су они били?

 

Александар Тирнанић Тирке, легендардни фудбалер трајао је у српском и југословенском фудбалу скоро седам деценија, а исто толико и у боемским круговима Београда.
Тирке је целу каријеру провео у БСК-у. Освојио је пет титула првака Југославије. Био је један од најпопуларнијих спортиста у земљи и подржао је акцију неких спортиста да се бојкотују Олимпијске игре 1936. у Берлину. tirke - Они су знали како...Последњу утакмицу у дресу националног тима одиграо је 31. марта 1940. против Румуније. После рата био је и тренер. Био је селектор Југославије и водио је национални тим на два Мундијала – 1954. и 1958. године. Тирке је био козер, боем, увек ведрог духа. Чувена је његова изјава да су “фудбал пре рата играли сиромашни а гледали богати, док сада играју богати а гледају сиромашни”. Пензију је дочекао у Фудбалском савезу Југославије, где је био изузетно поштован због улоге у историји нашег фудбала. Умро је у Београду 1992. године.

Благоје Моша Марјановић је рођен 1907. Одрастао је у родитељској кући престоничког трговца Димитрија и мајке Софије у Ђаковачкој улици са четворо браће и две сестре. Завршио је школу у Београду, када је већ играо фудбал за БСК. Прву фудбалску плату од једног долара добио је 1925, да би она касније порасла на целих 17 долара.

mosa - Они су знали како... Играо је на месту центарфора, десне полутке и крила у пет клубова. Почео је у Југославији, али се прославио у БСК, у чијем је плавом дресу дао хиљаду голова.
Други светски рат Моша је дочекао као возач Југословенске краљевске војске. Заробљен је 1941. и одведен у логор ”Фирстенберг” код Берлина где је био до 1944. И у заробљеништу је играо фудбал, али за француски логорашки тим. Када је Немцима давао голове наоружани стражар би му претио машингевером: “Мошо, немачког фудбалера смеш само једном да дриблаш!”
После рата се бавио тренерским послом. 1961. доживео је мождани удар са чијим се последицама борио наредних 20 година, до краја живота.

Др Милутин Ивковић – Милутинац је рођен у Београду од оца Јована, пуковника, и мајке Миле, ћерке војводе Радомира Путника. После светског првенства, дипломирао је на Медицинском факултету у Београду 1934. године, оженио се Елом, ћерком адвоката Фридриха Попса, имали су двоје деце и после одслужења војног рока отворио је своју ординацију у Кнез Михаиловој 5 где је радио као лекар дерматолог. Био је један од организатора бојкота Олимпијских игара у Берлину 1936. године. milutinac - Они су знали како...Био је и главни уредник часописа „Младост“. На том месту је био од јуна 1938. па све док власти Краљевине Југославије нису забраниле тај часопис. После окупације Југославије, 1941. године, сарађивао је са народноослободилачким покретом. Због своје повезаности са радничким покретом и Комунистичком партијом више пута је хапшен и прогањан. На фудбалском терену се последњи пут појавио 6. маја 1943, на молбу својих другова, приликом прославе 40 година постојања БАСК-а. Недуго после тога, 24. маја 1943. у 23:45 је ухапшен од стране Гестапоа и затворен у логор на Бањици. Стрељан је наредног јутра у Јајинцима због „комунистичке делатности. Фудбалски савез Србије поставио је 1951. године спомен-плочу на стадиону ЈНА, а једна улица поред стадиона носи његово име. Биста је 2012. украдена, а 2013.у мају, постављена нова.

Инжењер Микица Арсенијевић звани Балерина, рођен је 1906. у Смедереву. balerina - Они су знали како...Гимназију је завршио у Шапцу, где је и почео фудбалску каријеру. Био је играч подмлатка и првог тима “Мачве”. Доласком у Београд на студије, постаје члан БСК-а за који је одиграо преко 500 утакмица. Плави дрес репрезентације носио је 52 пута. Учесник је Светског првенства у Монтевидеу 1930. године. Као професор Електромашинског и потом Саобраћајног факултета написао је две књиге и више научних радова. Био је пет година селектор фудбалске репрезентације. Творац је славног олимпијског тима из 1952. године. Мало је знано да је Микица Арсенијевић дуго година аматерски тренирао нижеразредни београдски клуб “Жељезничар”. И тај је посао радио у заносу и с љубављу, као што је све у животу чинио. Умро је у Београду 1987. године.

nosonja - Они су знали како...Ђорде Вујадиновић Носоња је рођен 29. новембра 1909. у Коларима код Смедерева. Још као дечак је дошао код стрица у Београд. Очев брат није имао деце, па га је посинио. Био је власник штампарије, звала се “Свети Сава”. Одрастао је у грађанској, добро ситуираној породици.
У БСК-у је као играч подмлатка и првог тима провео седамнаест година. Одиграо је око 400 утакмица за БСК и 44 пута бранио је боје Југославије. Последњу утакмицу у дресу репрезентације одиграо је 3. новембра 1940. у пријатељској утакмици против Немачке.
Пре рата је радио у Народној банци, а рат је провео у немачком заробљеништву. По повратку кући он се посветио раду с млађим селекцијама и био је дугогодишњи селектор омладинске репрезентације Југославије. Умро је 1990. године у Београду.
Милован је био најстарије дете Радослава и Мируше Јакшић. Глава породице Радослав убијен је од аустроугарских војника за време Првог светског рата, када се повезао са српском војском. Мируша, жена његова била је присиљена да децу да у дом ратних сирочади. Београдски адвокат Живко Поповић, брат од стрица Коче Поповића, преузео је старатељство над њим. Потом га је одвео код чувеног Геце Кона на изучавање графичког заната и уписао у спортско друштво СОКО. Тако је почела каријера човека пред чије је ноге, у знак признања, у Монтевидеу качкет бацио и тада најбољи голман света Рикардо Замора.milovan jaksic - Они су знали како...
Највећи део своје каријере провео је бранећи за СК Соко, клуб који је 1931. године променио име у БАСК. За свој клуб одиграо је око 500 званичних утакмица, све до 1939. године. У сезони 1934/35. провео је неколико месеци у Чехословачкој где је бранио за Славију Праг. Касније је једно време играо и у Љубљани.
Поред 17 утакмица за градску селекцију Београда, чувао је мрежу репрезентације Југославије на девет утакмица. Милован Јакшић је надимак “Ел Гранде Милован” добио после меча са Бразилом на СП 1930. Уругвајци су чак и једну улицу у Монтевидеу назвали његовим именом.
У фудбалу је остао као члан и дугогодишњи председник Савеза фудбалских тренера Југославије (1950-1953), као и технички руководилац Црвене звезде коју је и основао (1945) са још неколицином истомишљеника и који је такорећи Звездин кум. “кад је већ Звезда, нека буде црвена”, био је његов коментар на предлог имена. За време звездиног гостовања у Каиру у Египту 1953. године је преминуо од изненадног срчаног удара.
Није ми познато да ли и како се Зведа одужила овој величини.

Драгослав Михајловић Вампир је рођен 13. децембра 1906. у Алексницу. Носећи надимак “Вампир”, у каријери је имао кратак бљесак прерано завршивши каријеру. Играо је левог бека, увек врло борбено, пожртвовано и оштро, али је 23. новембра 1930. као члан БСК-а на утакмици против СК Славија (1:3) у Прагу задобио тежак прелом ноге и био принуђен да се у 24. години повуче са зеленог поља.vampir - Они су знали како... Поред шест утакмица за селекцију Београда, одиграо је још и четири утакмице за репрезентацију Југославије, све четири јуна и јула 1930. Дебитовао је 15. јуна 1930. на пријатељској утакмици против Бугарске (2-2) у Софији. Учествовао је на Светском првенству 1930. у Монтевидеу, где је одиграо све три утакмице, те је утакмица полуфинала против Уругваја била његова последња у дресу репрезентације.
Још док је играо фудбал, био је полицијски службеник. На тој дужности је остао све до 1944. године када је напустио земљу и никада се није вратио. Емигрирао је у Аустралију у град Сејл. У Аустралији се бавио тренерским послом. Тренирао је Сејл сити и клуб југословенских досељеника ЈУСТ. Умро 18. јуна 1978. у Сејлу, Аустралија, од обољења бубрега.

momcilo dokic gusar - Они су знали како...Момчило Ђокић Гусар Рођен 27. фебруара 1911. у Куршумлији. Фудбалер-репрезентативац и тренер, учесник првог Светског првенства 1930. у Уругвају, један од најбољих београдских крилних халфова између два светска рата.Почео је да игра 1921. године у подмлатку београдске СК Југославије, првотимац је постао 1928. и до краја априла 1939. одиграо је укупно, најчешће као леви халф, 272 утакмице. Престао је да игра априла 1940. После фудбала посветио се државној служби. Радио је у Београду, Бору, Зајечару, Неготину, Нишу и Вршцу, где је радио и као тренер. Умро је 1983. године у Белој Цркви.

Иван Бек „Ивица“ (рођен 29. октобра 1909. у Београду, Краљевина Србија. Ивица је по оцу био пореклом Немац, а мајка му је била Чехиња. Његов отац се са породицом 1871. из Вршца преселио у Крагујевац, док је Ивица рођен на Чубури у Београду. Био је један од првих интернационалаца са ових простора. Док је играо за француски Сет био је најплаћенији фудбалер у тој држави.

ivan ivica bek - Они су знали како...Почео је да игра за БСК, где је постао првотимац, у сезони 1925/26. са само 16 година одиграо 50 званичних утамица. Уз три утакмице за селекцију Београда и једну за „Б“ репрезентацију, одиграо је још и седам утакмица за репрезентацију Југославије и постигао је четири гола. Узевши француско држављанство, одиграо је пет утакмица за француску ререзентацију.
Током Другог светског рата био је командант једног одреда француског покрета отпора. После рата ишао је од града до града и тренирао фудбалске тимове. Током једног периода био је власник бистроа, а потом је радио и као докер. Свакодневно је на бициклу разносио рибу од бродова до продавница. Преминуо је, прилично сиромашан, на улици од срчаног удара 2. јуна 1963. Сахрањен је на гробљу Ле Пи у Сету.
Љубиша Стефановић – ´Лео´ Рођен 4. јануара 1910. у Београду, умро 17. маја 1978. у Ници, Француска.
Као центархалф класичног стила игре, почео је да се развија у београдским клубовима СК Вардар и СК Јединство, а током 1928. носио је “плави” дрес БСК – Београд. Кад је исте године завршио гимназију, отишао је да настави школовање прво у Брисел, а јуна 1929. почео је да студира право у Монпељеу (Монтпеллиер) у Француској. ljubisa stefanovic leo - Они су знали како...Тамо је изградио и веома успешну фудбалску каријеру. Једанпут је обукао дрес градске селекције Београда и четири пута носио дрес репрезнтације Југославије – сва четири пута изван домовине: трипут на Светском првенству 1930. у Монтевидеу, када је наша репрезентација пласманом у полуфинале постигла дотад највећи међународни успех, и последњи пут непосредно после тога, 3. августа 1930. у пријатељском сусрету против Аргентине (1:3) у Буенос Аиресу.
Мобилисан током 1940. борио се у саставу француских алпских јединица, а после рата, већ као француски држављанин (“скратио” је име на “Лео”) три године радио је као тренер са јуниорима и био функционер у регионалној тренерској организацији.
Од 1975. живео је као пензионер са малим приходом у Ници, где је у пролеће 1978. у 68. години, умро у немаштини, као чувар паркинга.
Бранислав Бане Секулић Рођен 29. октобра 1906. у Београду, умро 24. септембра 1968. у Берну, Швајцарска. Један од најбољих југословенских фудбалера између два рата, истакнути тренер и педагог. Почео рано да игра фудбал и карјеру градио у многим клубовима:

branislav bane sekulic - Они су знали како... Јавор (Београд),
Душановац (Београд),
Карађорђе (Београд),
Соко (Београд),
СК Југославија (Београд),
Монтпеллиер (Фра),
Цлуб Францаис (Фра),
Грассхоппер (Швајц.),
Ураниа Генева (Швајц.),
СК Југославија (Београд),
Јединство (Београд)

Кад је јула 1926. напустио Југославију, био је међу првим југословенским фудбалерима који су као професионалци играли у иностранству. Био је веома успешан у Швајцарској Француској.
Вративши се у Југославију, у сезони 1935/36. поново је играо за београдску СК Југославију, затим је прешао у Јединство у коме је 1937. године завршио каријеру.
Током другог светског рата био је у заробљеништву, а после рата се истакао као одличан тренер и педагог. Био је тренер београдске Црвене звезде, новосадске Војводине, суботичког Спартака, Пролетера из Зрењанина и Јединства из Старе Пазове, а кад је 1957. напустио Југославију, био је тренер у Фрибуру (1961), Лијежу (1962-1963), у Аустрији (1965-1966) и 1967. поново у Фрибуру (Швајцарска).
После вишемесечне болести умро је у Градској болници у Берну, а сахрањен је у месту Белфо крај Фрибура.

 

Теофило Спасојевић (Београд, 21. јануар 1909)teofilo spasojevic - Они су знали како... је бивши југословенски фудбалер и правник. Играо је на позицији левог бека. Дипломирао је на Правном факултету у Београду. Фудбал је почео да игра у подмлатку београдске Југославије. Првотимац је постао 1925. и до 1931. је за њу одиграо 110 званичних утакмица. Двапут је облачио дрес градске селекције Београда, а исти број наступа је забележио и у дресу репрезентације Југославије. Био је учесник Светског првенства 1930. у Уругвају, на којем је репрезентација Југославије стигла до полуфинала, али није наступио ни на једном мечу. Свој други и последњи меч у дресу са државним грбом, одиграо је одмах након тог Светског првенства, у пријатељском мечу са Аргентином (1-3), 3. августа 1930.  Дипломирао је на Правном факултету у Београду, а умро је у зиму 1970. у 61. години.

 

За ове данашње фудбалере нећу никад више да кажем да су као балерине. Нажалост нису, јер “Балерина” другови су срцем играли.

reprezentacija Kraljevine Jugoslavije - Они су знали како...

Коментари