Drugi pišu...

O Đurđevdanu…

Na Đurđevdan , pre prvih petlova, momci i devojke, radi običaja i radoznalosti, urane na Đurđevdanski uranak. Cele prethodne noći su na oprezu, strepeći da ne prespavaju zoru, jer na Đurđevdan valja uraniti – zoru prevariti. Odlazi se sa željom da leto bude rodno, bez grada i oluje – da bude mnogo sreće i svakog berićeta.

devojke i venčićiUrane čak i poneki i iz dens i turbo generacije, koji obično ustaju “u cik zore” – oko podne. Pre izgreva sunca, odlaze u šume i livade, a docnije i u crkvu sa ostalim ranoraniocima.
Među ranoraniocima “švercuju” se i neki koji su pet dana ranije ranili i na prvomajski uranak.
Ranoranioci od divljeg đurđevka i mlečike ispletu vence, ali, u današnje vreme, većina ih kupuje na pijaci gde ih Cigani, vični sitnom biznisu, prodaju za “sitne pare”.

Branje cveća i kićenje venčićima

Kićenje kapija i ulaznih vrata venčićima od poljskog cveća samo je jedna od svetkovina koji je na Đurđevdan više nego na bilo koji drugi prolećni praznik.
sveti georgije ubija aždahuSveti Georgije (Đorđe), legendarni izbavitelj hrišćana, koji “ubiva aždahu”, rođen 270 godine u Lidi, posečen 303. godine u Nikomidiji, po zapovesti cara Dioklecijana.
Georgije Pobedonosac “važi kao moćnik i zaštitnik u ratu”. Nema broja njegovim javljanjima – ni u snu, ni na javi – onima koji ga spomenuše i njegovu pomoć zaiskaše – od onda do dana današnjeg.
U srpskom narodu je njegov kult izuzetno živ i rasprostranjen, o čemu svedoče i mnoge crkve, poglavito srednjevekovne, posvećene ovom svetitelju. Praznuje se 6. maja i 6. novembra (Đurđic). Đurđic je spomen prenosa njegovih moštiju, položenih u velelepni hran u Lidi i slavi se kao varovni dan.
“Više no ma koji drugi prolećni praznik, Đurđevdan je sačuvao dosta verovanja i običaja, koji magijskim putem treba da osiguraju napredak i plodnost stoke i polja, zdravlje i sreću među ljudima”, pribeležio je etnolog Mile Nedeljković u knjizi “Godišnji običaji u Srba”.

Svetkovine i obredi na Đurđevdan

Đurđevdan obiluje svetkovinama i obredima iz drevnih, predhrišćanskih vremena, pogotovo u stočarskim predelima.
U tim krajevima su i do danas uz Đurđevdan sačuvani običaji koji svedoče o svetkovini opšteg buđenja u prirodi – obredna prva muža ovaca, žrtvovanje jagnjeta, ritualno kvašenje (kupanje), đurđevdanski uranci kraj kladenaca ili česama kao prirodnih svetilišta, devojačko pletenje venca uz prigodno “venčevo pevanje” (“O Đurđevu uranak se sprema, ništa lepše od proleća nema!”).
Đurđevdan kao opštenarodni praznik, a posebno stočarska svetkovina, smatra se i praznikom berićeta. Nije tek tako knez Miloš Obrenović na pitanje šta je spas za tadašnju (a i sadašnju Srbiju), odgovorio da je to dobra Đurđevska kiša.đurđevak u vazi
Veliki praznik Đurđevdan je i od takozvane deobne važnosti, jer “uzima se kao završetak zimljoj polovini godine”, odnosno počinje letnja polovina godine – Đurđevsko polugođe kada se pale i “mangupske furune” (počinje toplo vreme).
Davno su se tada pogađali poslovi i sklapale pogodbe i radnici uzimali i otpuštali iz najma.
Na Đurđevdanak (Hajdučki sastanak) i Mitrovdanak (8. novembar – hajdučki rastanak) nekada se i državi plaćao danak (porez) – dva puta godišnje – za Đurđevdan i Mitrovdan.
Marva se šibala vrbovim i drenovim prućem radi zdravlja i napretka stada. U nekim krajevima stoka se kadila tamnjanom, a u mravinjak su zakopavali stočni kolač (stočni poskur), grumen soli i živo kokošije jaje da prenoće, ne bi li se stoka patila (množila) kao mravi (koliko mrava – toliko brava).

Narodni đurđevdanski običaji

Đurđevdan prate i drugi narodni običaji, verovanja i gatanja. Pre sunca muškarci su se kupali u potoku, reci ili vodeničnom jazu (cinici bi rekli da se nekada jedino i kupalo kada se upadne u potok), a žene u vodi, zahvaćenoj kraj vodeničnog vitla i začinjenoj raznim biljem.
Kupali su se da ih ne bi preko godine tuga napadala i da se od njih “svako zlo i nevaljaština otrese i otpadne”.
Braneći ih od peruti u kosi, majke su sitnu decu kupale u jutarnjoj rosi.
devojka u cvećuPre zore mladi odlaze u šumu i beru poljsko cveće od kojeg devojke, pomešavši ga sa cvećem iz svojih bašta, pletu vence, uplićući u njih šiblje i crvene vunene konce protiv uroka.
Kad vence ispletu – sa momcima kolo zapletu. Potom vence kače na kapije i ulazna vrata i bacaju ih na kuće i ostale zgrade u dvorištu.
U nekim krajevima devojke, dok vence pletu, biraju travu zlatnoglav i skrivaju je da se dopadnu momcima, a mlade žene da se umile muževima.
Devojke se kite i travom kopitnjak – da momci kopne za njima, valjaju se u mladom ječmu – da momci ječe za njima ili u raži – da momci “ržu” za njima, penju se na višnju da momci svisnu za njima i grabuljaju oko graba – da se momci grabe (otimaju) za njih.
A, posle svih obreda sleduje najugodniji – đurđevdansko jagnje na ražnju, odnosno đurđevdanska pečenica.
Nekada se jaganjci pre Đurđevdana nisu ni vrteli na ražnju. “Odvojiti jagnje od majke pre Đurđevdana, drže mnogi da je grehota”.
Sadašnje “jagnjeće brigade” ne haju za to!
Iz knjige “Nenačeta voda” Praznici i običaji u Srba – za početnike, autor Dragovan Laza Lazarević

baner

Komentari

Tags

Maya

Na privremenom radu u inostranstvima. Poštujem tuđe, a svoje volim - njega, milicu moju, najviše . Da tvitujem i blogujem - n' umem.

Related Articles