Почетна / Разно / Комшија, како крава?

Комшија, како крава?

Ако је историја учитељица живота, мало смо тога научили. Који су нам народи пријатељи у комшилуку или Свету као да смо напрасно заборавили, па се данас од наших политичких елита могу чути изненађујуће констатације. Ако се те важне историјске чињенице забораве на добром смо путу да се наша геополитичка лађа насука и разбије о јасно видљиве политичке гребене.

mrsavakrava

Сви знамо ону злосрећну изреку „да комшији цркне крава“. Кажу да је српска народна изрека, мада се заиста ретко чује у народу, а и нешто не мирише на српски изум. Али уреду, узмимо да је само метафора за било какву врсту призивања несреће својим комшијама, можда ту и има нешто. Свакако да има, али дозволите да са својим, каквим-таквим, искуством „светског путника“ изразимо сумњу у њену оправданост. Наиме, Срби нису ништа бољи или гори по том питању од било ког другог народа. Могло би се рећи и да је Србија још увек једна од оних земаља у којима су односи међу комшијама и пријатељима изузетно пријатни, чак фамилијарни – у односу на „цивилизовани“ запад.

Пренесено на терен народних заједница, ситуација се мало мења. Наиме, од наших недобронамерних комшија и антисрпски расположених држављана саме Србије, често чујемо „какав сте то народ, нико од комшија вас не воли, мислите о томе“. Слушајући тај њихов савет заиста смо мало размислили о томе, и гле чуда…

Заиста, ако кренемо да набрајамо наше комшије изгледа да нас слабо ко воли. Мађари нису имали ни једну епизоду пријатељства с нама. Увек су нам отимали територије, тлачили Србе под својом влашћу и разарали нам државу. Па и данас воде мртву трку са Шиптарима у подривању српског суверенитета. Хрвати чак граде идентитет на мржњи према Србима. Босански муслимани мрзе своју мрљу преверавања па логично мрзе и Србе као подсетник на начин на који су настали. Разсрбљени дукљанци тврде да су их Срби окупирали и упропастили им земљу, да би исказали своју мржњу често тврде и да су потомци Хрвата а не Срба. О Шиптарима треба ли шта рећи!? Македонци опет, ако већ не могу да се докажу старијим од амеба кажу да су насилно посрбљавани Бугари. Бугари су тек прича за себе. Званична наука каже да су азијско племе које се славизирало у додиру са својим јединим словенским комшијама, Србима – али је званичној науци собзиром на победничко наметање тешко веровати. Али нешто им Срби баш нису по вољи, па користе сваку прилику да нас мало поткаче ако већ не могу да нас прегазе. Има једна народна изрека о Бугарима која осликава наш однос кроз историју: „У случају каквог рата, удри по Бугарима; не’ш погрешит“.

karta

Румуни и Срби. Онда долазе Румуни. Гле чуда чудновата, са Румунима никад проблем нисмо имали. Нити су Румуни словенизирано племе?, нити се служе српским језиком, нити имамо исте културолошке корене, а гле никад проблем са њима. Делимо православну веру и делимо добросуседске односе. Чак делимо Банат, а немамо територијалних претензија ни ми према њима а ни они према нама. Кроз целу историју, од свих комшија само са њима, Богу хвала, никад нисмо ратовали. А Румуни опет кажу, кроз њихову историју, од свих њихових комшија никад нису ратовали против Срба и против Црног мора. Нека да Бог да тако и остане. Али ме опет сврби та англосаксонска „наука“, да Румуни нису словенског порекла, јер са ког Марса падоше баш ту. Друго, дали баш ми и Румуни немамо бар неке исте културолошке корене, или су нам то кукавичије јаје Енглезе „научно“ подметнули. Србе кроз историју често називају Власима, а Власи и Румуни имају доста тога заједничког. Можда случајност или неправилно изражавање – а историчар Јарчевић пише и доказује да су Румуни бивши Срби. Наука је чудо, а ми не би да улазимо у научну сферу – већ само плитко историјски, у опште познати тор.

Две су епизоде у нашим односима које посебно наглашавају наше добре односе. У време Аустроугарске кад су Срби и Румуни живели у свом Банату под окупаторском влашћу, било је мноштво мешаних бракова и мешаних српско-румунских средина у Банату. Кад је дошло време ослобођења и кад је требало да се разделимо, то је урађено на следећи начин: чија је црква у селу, њему и село. Ако је црква била српска, сви су се Румуни у том селу асимиловали у Србе и обрнуто. Кад се око тога нисмо посвађали, даље је песма.

rat

Следећи пут кад су се Румуни показали као пријатељи Србима било је у време Другог светског рата. Када су Мађари ушли у Бачку, Немци су им обећали и Банат. Онда Румуни кажу Немцима, ако Мађари уђу у Банат улазимо и ми да га бранимо. Немцима се није допала идеја да им се два савезника побију и угрозе целу алијансу због парчета српског Баната, па га одузму Мађарима и ставе под своју контролу. Захваљујући томе Мађари нису имали прилику да и у Банату воде тако крвави пир над Србима, какав су спроводили по Бачкој.

Мађари. Е сад, ако су Румуни нама једини пријатељи међу комшијама, а исто тако и ми њима, да ли је могуће да се сличне ствари дешавају и са другима!? Ајде да погледамо мало земље у окружењу, а онда и неке друге. Кад смо већ и пре почињали са Мађарима, ајде опет да кренемо од њих. Мађари се граниче са Србима, Румунима, Украјинцима, Словацима, Аустријанцима, Словенцима и Хрватима. Мржња између Румуна и Мађара тешко да може да се мери са било којим другим сукобом у свету. Ми и Хрвати смо права браћа рођена у поређењу са Мађарима и Румунима. Са Украјинцима већ мрка капа. У Закарпатју живи преко 100.000 Мађара а шта то значи за односе Украјине и Мађарске може наслутити било који Србин из Суботице. Ћути, живи како можеш, и не таласај.

Словаци не могу очима да их виде. Мађари су им били окупатори, и данас имају могућности за основно, средње и високо образовање у Словачкој на свом језику, сва мањинска права, и наравно жале се на наводну тортуру. Словаци их гледају као опасност за суверенитет државе. У мешаним срединама тачно се зна у коју школу, у коју кафану, у коју улицу,… улазе Мађари а у коју Словаци.

Аустријанци и Мађари дуго су живели у истој држави. У тој држави Беч је био престоница а Пешта провинција. Аустријанци гледају на Мађаре као Деда мраз на ирваса Рудолфа, а Мађари на Аустријанце као на искомплексиране Немце. Словенци немају неки посебан проблем са Мађарима, али ни посебну љубав. Хрвати су Мађарима захвални за директну помоћ против Срба у прошлом рату, а Мађари Хрвате виде као добре савезнике против традиционално незгодних комшија Срба. Мађари успут својатају Славонију и западни Срем, али нема никаквих основа да њима објективно и припадају. Значи ни код Мађара није ништа боље него код нас. Чак је и горе, јер не да њих нико не воли, него ни оне не воле, чак и оне који имају какве симпатије према њима.

 

Хрвати немају много комшија, па је лакше да то побројимо. Мало је излишно да причамо о односима са Србима, па да кренемо од Мађара. Већ смо поменули њихов однос, и рецимо да га у крајњој флексибилној процени можемо назвати пријатељским. Са Словенцима су на крв и нож. Дежела би радије крај себе видела Душаново царство него Хрвате. Са Италијанима нити су када били нити ће када бити добри. Цела Истра сматра се окупираном од Хрвата, и још од Ђујићевог времена сматра се логичним да се приморје дели на пола између Срба и Италијана. Чак и кад су дошли у Хрватску као фашисти 1941, и са собом довели Усташе, убрзо су се згрозили над Усташама, легализовали јединице Војводе Ђујића и ратовали против Хрвата штитећи српске сељаке. Са босанским муслиманима, „хрватским цвијећем“, могу да се сложе само против Срба. Мада и ту има прекида па су у току „Отаџбинских ратова“ и једни и други неретко улазили у савез са Србима против оних других.

Црногорци или Срби са географског простора. Дукљани нису још стигли да развију нека пријатељства. Срби их сматрају за изроде своје нације, муслимани за Проксије, а Шиптари за своје двориште. О Италији тешко и говорити кад им Италија судски гони врховног вожда васцијеле Дуклие. Дукља као држава би им више одговарала, како би избегли име географског простора и могли да се некако одлепе од Срба и прикажу свету као нација. Историја им није баш наклоњена у дефинисању себе као посебне нације, а и тај владика Његош се врло невизионарски изјашњавао као Србин. Било како било они ће вазда бити уз Србе, називајући себе Србима, Црногорцима или Дукљанима. Трендови Новог светског поретка и ЕУ су ту замесили неки чудан качамак без скорупа, али ствар ће се вратити у нормалу чим ти олујни ветрови прођу.

Шиптари-Албанци и Албанци. Шиптари који себе, за историју од недавно, називају Албанци су нешто превише осилили. На истом фону су и Албанци из Албаније или како их правилније зову Старо Албанци, хоће силом да направе Велику Албанију, што је ипак домен научне фантастике. Они не само што немају савезнике и пријатеље у свом окружењу, него их немају у целом свету. Нема народа на земљином шару који гаји симпатије према Шиптарима или Албанцима, а и они се међусобно много неволе јер је увек у питању ко ће бити главни – Старо Албанци или свеже исфабриковани Шиптари-Албанци. У свађи су са свим комшијама, и питање је времена када ће испасти из калкулација САД-а па ће у питање доћи и њихов биолошки опстанак у овим крајевима. Америчка подршка је увек као врбов клин, док постоји неки интерес, а кад тога нема они брзо забораве да су те некад уопште и подржавали. Како ће се Шиптари-Албанци и Албанци тада снаћи кад их Срби, па Јужни Срби или Македонци, па Црногорци, а одоздо Грци појуре. А свима су на жуљ дебело стали. Биће ту по оној народној „беж’те ноге усраћу вас“.

Македонци или Јужни Срби. Македонци имају четири земље у комшилуку. Прва је Србија која јако добро памти шта је то „Јужна Србија“ и која и поред тога нема неки оштро непријатељски став према Македонији. Ипах их некако сматрамо својима па њима као малима оставља се на слободу да изграде однос са нама какав желе. Искључиво због нашег снисхођења ти односи нису замрзнути у дубоком минусу – а и мењају се у зависности ко их и како притисне. Опет, ми им снисходимо јер рачунамо да им није лако, и да они и не мисела баш тако као што њихово државно руководство ради, јер им је више од пола државе у шиптарским рукама. Шиптари као друге комшије узели су им пола државе, а чекају прилику да узму и остатак. Грци им чак ни име не признају камоли националну самосвест. За Грке БЈР Македонија је били и остаће Јужна Србија или толерантније „Скопљанци“. Бугари их не зову ни скопљанцима ни македноцима већ просто – Бугарима. Каква Македонија, какви бакарачи, за Бугаре је то њихова земља и њихов народ. Нема приче о националној самосвести, интегритету, суверенитету, историји,…

kkrava

Ако не могу да је отму целу, Бугари ће је по немачком рецепту поделити са Шиптарима лево од Вардара њима, десно Шиптарима а после, „ке си видиме“. А Македонци или кажу за себе да заиста јесу Бугари, или више мрзе Бугаре од црног ђавола. Да би изградили своју нацију, изнебуха добијену од комунистичких стваралаца „нација“, Македонци су се својски трудили да све што је српско у Македонији, претворе у Македонско. Насилно су промењена презимена са вић у ски или ов, па је тако данас званично само 2% Срба у Македонији. Чак су се и од СПЦ одвојили покушавајући да створе своју македонску Цркву. Али пошто развој „нације“ не траје 50-так година, а поготову Цркве, тешко да ће тим путем стићи до националне самосвести, интегритета и суверенитета. Ту „нацију“ и „државу“ касније треба бранити и одбранити, а Македонци су на добром путу да буду прогутани – те да преко ноћи постану Бугари, или Шиптари, али Македонци никако. Македонија је као држава и нација неодржива, јер то неће Бугари, неће Грци, јер је Македонија знатно шири географски простор, а неће ни Шиптари, јер би да у мутном нешто ћапе кад се већ прилика указала. Македонија се само под окриљем Србије може одржати, али ће Македонци тога постати свесни тек када ти процеси нестајања буду завршени.

Бугари. Бугари дакле не стоје баш најбоље ни са Македонцима, а видесмо ни са Србима. Са Грцима ништа боље, ако не и горе. Однос Грка и Бугара доста је сличан односу Бугара са Србима. Са Турцима им је онако као што им је увек било. Ту не треба нешто посебно илустровати. Са Румунима само границу деле, осим тога ништа заједничко немају, а нису ни створили. О Румунима и њиховим комшијама већ смо говорили кад смо помињали ону изреку о Србима и Црном мору.

Пријатељи, непријатељи и Срби. Ови комшијски односи нису само „балкански специјалитет“. Помињали смо Грке, Македонце, Бугаре…, а њихови односи са Турском могу се мерити само са односима Румуна и Мађара, као и то да Шиптари нико у окружењу а ни шире у Свету нико не воли нити поштује – али то није ништа ново! Сетимо се примера „љубави“ Пољска-Белорусија; Русија скоро са свима на европској страни; Молдавија-Румунија-Приједњестровље; Украјина скоро са свима осим Грузије; Грузија са свима осим Украјине; Турска са свима осим Азербејџана. Ништа мање „љубавне тензије“ нису између Француска-Немачка; Енглеска-Француска; Немачка-Енглеска; Ирска-Енглеска; Пољска-Немачка;… Нешто су нам ти комшијски односи у целој Европи одавно поремећени, уз краткотрајну глуму уважавања и блискости, интереса ради – али би и они радо „да комшији цркне крава“. Свесно нећемо ни да залазимо у комшијске односе на Блиском истоку, у Азији, Америкама, Африци, Аустралији. То се не би размрсило на још хиљаду страница.

Значи код нас ситуација није ништа посебно ни боља ни гора, од остатка Света. Традиционална пријатељства далеко су ређа међу народима од непријатељстава, нарочито када се ради о географски блиским народима. Оно што ми као народ и држава треба да имамо као компас за оријентисање је, ко се како према нама понашао у светским ратовима и тешким ситуацијама. Ко нам је забадао нож у леђа, а ко нас је штитио. Или прецизније речено: Пријатељски народи су нам они који нас никада нису нападали, а да ли су нам увек могли помоћи, питање је!

Кад све ове историјске чињенице сумирамо, ми имамо једног традиционалног пријатеља међу комшијама, а то су Румуни, и још два у остатку света, Русе и Грке. Веза међу нама прилично је очигледна, и кроз дужи временски период доказана. Није нам потребно као ни нашим политичким вођама, да сада „пријатеље“ проналазимо у Немцима, Турцима, који су нам традиционални непријатељи и окупатори, или међу Англосаксонцима који су нам пријатељи били само када смо били на линији њихових интереса. Никада равноправни, већ само као ратно топовско месо. Не морамо се са нашим непријатељима и квази пријатељима тући, али их треба држати што даље од нашег обора. Сарађивати и пословати тамо где имамо интереса, али им никако не улазити под скуте, јер ће нас прдежом удавити.

Капетани наше лађе то морају јасно да виде, ако мисле да нашу малу лађу провлаче међу светске хридине. Да се држе чврсто својих поменутих пријатеља са којим нас веже и једна изнад свега јака духовна веза – Православље. Ако затремо православну веру, сви ми подједнако, тек онда ћемо схватити да више немамо пријатеља у свету.

 

(преузето са Сфрј Кафе)

Коментари

О аутору Maya

На привременом раду у иностранствима. Поштујем туђе, а своје волим - њега, милицу моју, највише . Да твитујем и блогујем - н' умем.

Можда вам се свиди

О Ђурђевдану…

На Ђурђевдан , пре првих петлова, момци и девојке, ради обичаја и радозналости, уране на …