Ко са ђаволом тикве сади…

… о главу му се обијају.

Враг или ђаво какав се сусреће и затиче у српским народним веровањима и умотворинама, изграђен је након покрштавања Словена, под снажним утицајем цркве. Узроке овој појави треба тражити у старој словенској многобожачкој вери. На Ђавола су пренесене функције и митови који су се раније везивали за неке од словенских врховних богова, а исто се догодило и са германским Воданом и словенским Црнобогом.

djavo1 - Ко са ђаволом тикве сади...

Српски ђаво, кажу народна предања, великодушно лечи болесну жену, учи људе лекарству, осуђује на вешала млађег ђавола јер је покрао човека, награђује човека који му је спасао живот, одржава дату реч чак и кад не мора, а и када је то врло тешко за њега. Колико је ђаво могао да буде добар демон, најбоље се показује код Руса, код којих му је прављен чак и култ.

Ђаволи иначе у свим осталим приликама људима чине ситне, пролазне пакости и имају кратку памет. Из забаве облаче људску одећу, јашу путнике намернике, буде петлове у пола ноћи, или ловцу, из чистог шеретлука, одапињу запете гвоздене замке. Они живе и крећу се по шумама, у вировима, под мостовима, навраћају у воденице и досађују људима, нарочито ноћу. Они су далеко од Сатане из Библије јер су заправо настали од обичних шумских демончића којима је највеће задовољство да праве спрдњу с људима, али који у основи и нису стварно и исконски зли.

У народу су ђаволи често отелотворење предака. Срби зато верују да први залогај и први гутљај вина или ракије треба бацити ђаволу, али се исто тако зна да се све прво и сваки први принос и иначе жртвује душама покојника и предака. Ту су, на пример, првине од воћа које Српкиње деле за душу или прве израђене чарапе, које се бацају у воду.

Постоји и веровање да када са стола случајно падне први залогај, не треба га дизати, јер и он припада ђаволу, а некад је припадао прецима. Из истог разлога су и српски сељаци дуго држали обичај да, кад пију ракију, пре но што ће је окусити одасипу мало на земљу. Ђаволи се и иначе хране остацима и отпацима од јела. Радо се окупљају и врзмају на местима као што су бунар, раскршће, гробље, воденице и мостови, огњиште и оџак, огледало, тестија са водом или вода којој није назван бог кад је захваћена, све су то места на којима, заправо, бораве душе предака.

basdjavo - Ко са ђаволом тикве сади...

По овим својим најважнијим ознакама, ђаво је заменик нашег врховног бога, па отуда и потиче његов удео у култу, нарочито ако је реч о каквој недозвољеној радњи, увек се апелује на ђаволову помоћ или се (жртвама, заклињањима, молитвама) утиче на њега да барем не смета. Отуда вероватно и пословица: «Ужди свецу једну свијећу, а ђаволу двије». Ђаво има неке особине и телесне карактеристике које су на њега пренешене са других демона. На пример, када се каже да су «ђаволи у ноћи јашили и заносили путнике», може се рећи да је то посао и вукодлака и других ноћних демона, а када ђаво чини људима ситне пролазне пакости, досађује им и «прави комендију», у основи значи да се ради о обичном шумском демону (а не ђаволу), коме задовољство чине несташлуци. Такви демони су били грчки Силени и Сатири и римски Фауни (или код нас: Силвани), па су чак нека спољашња обележја идентична: козје ноге, јарчева брада, уши «као у вола».

“Највећа лукавост ђавола је у томе, што нас је убедио да не постоји.”  (Бодлер)

 

Извор: Вести, Wikipedia

Коментари