Почетна / Занимљивости / Иво Андрић и Милица Бабић

Иво Андрић и Милица Бабић

iaprofil
Иво Андрић

Јелена жена које нема… човек не мора да буде страствени читалац књига, да би знао да је ову причу написао наш нобеловац, Иво Андрић.

Многи од нас смо мислили да је Јелена измишљени лик, жена која постоји само у пишчевим мислима, али нисмо знали да је Иво Андрић 30 година чекао и волео ту жену – Јелену, која се у стварном животу ипак звала другачије, која је била туђа и коју није могао да има.

Затворен и ћутљив, деценијама је у себи носио тајну: био је тајно заљубљен у Милицу Бабић-Јовановић (костимографкиња Народног позоришта у Београду), жену свог пријатеља Ненада Јовановића (новинар и преводилац), жену којој се није надао, жену коју нема али која, као плод његове маште, често долази код њега на разним местима, у разним ситуацијама. Њој далекој и недостижној је свакодневно писао писма која је слао на адресе где она тек треба да стигне, како би је пошта дочекала и изненадила. Све до смрти Ненада Јовановића, Андрић своја писма увек почиње са: “Драги пријатељи,” и свако потписује надимком који му је Милица дала пре једног његовог поласка на пут – Мандарин. Овакав начин љубавне игре прихватила је и она. Не надајући се ничему, стрпљиво је чекао. “Знам да се свуда и свагда може јавити Јелена, жена које нема. Само да не престанем да је ишчекујем!”

Ненад умире 1957. године и Иво признаје да не може и не жели да живи више без ње, његове “позоришне сликарке”, како је он звао.

Када је 1961. године добио Нобелову награду, у раскошно плавој балској хаљини Милица Бабић-Андрић је присуствовала церемонији уручења ове велике награде свом мужу – Иви Андрићу.

Њихова је срећа трајала кратко и Милица након дуге болести умире 1968. године. Андрић је наставио да воли своју Јелену, да је тражи и чека на необичним местима. Тада је написао:

“Сада видим – наша је судбина да сагоримо. Увек сам тако осећао свет и себе у њему, иако нисам увек имао снаге ни могућности да тој истини погледам у очи и да је мирно прихватим. Сад, кад је све добро моје у једном трену изгорело, видим јасно: све што се на земљи рађа и под сунцем живи иде тим путем. И томе не треба тражити разлога, смисла ни објашњења.”

Та мисао, те речи су му помагале да испуни празнину насталу после Миличине смрти, све до његове смрти 1975.

ivo-i-milica

 

Коментари

О аутору Maya

На привременом раду у иностранствима. Поштујем туђе, а своје волим - њега, милицу моју, највише . Да твитујем и блогујем - н' умем.

Можда вам се свиди

О Ђурђевдану…

На Ђурђевдан , пре првих петлова, момци и девојке, ради обичаја и радозналости, уране на …