Почетна / ВИП ложа / Глумац за којим је уздисала Европа!

Глумац за којим је уздисала Европа!

Светислав Иван Петровић био је у периоду између два светска рата европски еквивалент Рудолфу Валентину, а заљубљене немачке војвоткиње, париске високе даме и београдске девојке бацале су му се под кола.

Ко је био тај човек и зашто је пропао у земљу?

Светислав (уметничко: Иван) Петровић рођен је у Новом Саду, 1. јануара 1894. године, тада делом Аустро-Угарске. Школовао се у свом родном граду док је у Будимпешти студирао политехнику, али је брзо напустио студије и посветио се глуми на филму, који је у то време још увек био нем. Деби му је био у “Натчовеку” Михаља Кертеса и убрзо је постао звезда али је тек са доласком звучног филма могао да оствари све своје потенцијале и да заблиста пуним сјајем.

Током плодне каријере снимио је око стотину филмова различитих жанрова, прво у престоници Мађарске а потом у Бечу, Берлину и коначно у Паризу. Поред њега на филмском платну могле су се видети све саме диве попут Алисе Тери, Лујзе Лагранж, Ните Налди, Арлете Маршал… Чак и називи остварења у којима је глумио говоре много тога: “Гола жена”, “Три страсти”, “Сирена Моргана”, “Кад бих био бог”, “Викторија и њен хусар”, “Хавајски цвет”, “Лекар за женске болести”, “Шехерезада”, “Либанска кастеланка”, “Европа не одговара”, “Осуђен на живот”, “Официр Њеног височанства”…

Био је ожењен немачком глумицом Фридл Шустер. Увек се потписивао ћирилицом, па је чак и аутограме странцима давао на свом матичном писму.

Можете онда само да замислите каква је хистерија завладала када је 1928. године одлучио да је време да посети своју отаџбину. Гламурозно како знају само велике звезде, крајем августа те године кренуо је својим жутим “делажом” из Нице и пут од 2.400 километара преко Француске, Швајцарске, Аустрије и Мађарске савладао за само пет дана, стигавши у родни Нови Сад где му је и даље живела породица.

Пошто је кућа била блокирана због обожавалаца, морао је да спава у хотелу “Краљица Марија”, али је ускоро и хотел био блокиран. Међутим, пошто је главни догађај требало да буде његово присуство на премијери “Алаховог врта” у београдском биоскопу “Касина”, 7. септембра кренуо је пут престонице.

Svetislav-Ivan-Petrovic

На железничкој станици дочекало га је неколико хиљада људи, а ни кундаци жандарма нису могли да их смире и доведу у ред када је воз у коме се налазио коначно стигао (са 60 минута кашњења; свака сличност са садашњим стањем наше железнице није случајна). Право је чудо како је успео да прође неповређен кроз стампедо људи који су га додиривали, вукли и чупали. Његова сестра међутим није била те среће: неко јој је у свој тој гужви украо пакет са новим скупоценим ципелама.

У Македонској улици чекају га неке друге хиљаде људи, а док се пење уз степенице зграде “Политике” једна девојка, која је кришом успела да уђе, успева да му украде миришљаву свилену марамицу из џепа и да испари пре него што ће други схватити шта се десило.

Са њим је стигао возом и његов аутомобил, па је сутрадан у Скопљанској улици умало дошло до трагедије: једна девојка му се бацила под точкове.

– Хтела сам само да те видим! Сад могу да умрем! – ускликнула му је у лице и отрчала низ улицу.

Када му је на плочнику, у маси људи која је желела аутограм, један волшебни трговац подметнуо на потпис своју рекламу која је говорила “од свога детињства хранио сам се виролом и зато сам тако млад и леп” те “чудотворне” намирнице више није могло да се нађе у главном граду. На хиподром су због њега дошли и стари и млади, а у елитном ресторану “Руска лира” умало није избила општа туча јер су се све жене сјатиле до његовог стола и оставиле своје грубље половине саме и намргођене.

Премијера “Алаховог врта” је прошла у сличној атмосфери: карата није било ни од корова а они који су имали срећу да их купе плаћали су тапкарошима баснословне суме новца. Када се појавио у својој ложи, публика је била у делиријуму

А онда је дошао Други светски рат током кога је глумио у немачким љубавним филмовима због чега је у својој домовини постао персона нон грата, барем за нове комунистичке власти. Истина, снимао је после најкрвавијег сукоба у историји људске врсте у Југославији филм ”Далматинска свадба” у продукцији “Триглав филма”, али је он био забрањен од стране цензора “јер су у њему нетачно приказане прилике у нашој земљи, наши људи и њихова схватања као и културне вредности, а то би изазвало оправдано негодовање наше јавности”.

1

Снимио је чувени “Лифт за вешала” 1958. године, а потом преминуо у Паризу од рака у стомаку 1962. Сахрањен је у Минхену. Његов отац, мајка и две сестре леже на Успенском гробљу у Новом Саду.

Србија му се, као и осталим својим филмским звездама европског калибра – попут Штефице Видачић, Иде Кравање познатије као Ита Рина, Бубе Јеремић, Кети Нађ, Љубе Станојевића, Љубомира Бајина, Мике Симоновића – није на прави начин одужила. У свом родном граду, као ни у престоници своје државе, нема улицу, а требало би да је има. Ако не улицу, а онда барем спомен-плочу.

 

 

 

 

(извор: Телеграф)

 

Коментари

О аутору Maya

На привременом раду у иностранствима. Поштујем туђе, а своје волим - њега, милицу моју, највише . Да твитујем и блогујем - н' умем.

Можда вам се свиди

О Ђурђевдану…

На Ђурђевдан , пре првих петлова, момци и девојке, ради обичаја и радозналости, уране на …