utorak, 17. septembar, 2019
Nepristojno fine stvari


Dama koja ubija

autor Plavušin Kutak , u Tragovi u vremenu , 11. septembra 2019. Oznake: , , , , , , , , , ,

Ljudmila Pavličenko – lepotica koja je kroz snajper sejala smrt.

Rođena je 1916. godine u ukrajinskom selu Beloj Crkvi, a sa 14 se preselila u Kijev. Odmalena je važila za tvrdoglavu devojčicu koja je često bila neposlušna u školi i koja je volela da se takmiči sa dečacima.
Ona je poput mnog druge dece u Sovjetskom Savezu, bila u paravojnoj sportskoj organizaciji u kojoj je učila i streljaštvo. Nakon završetka srednje škole, zaposlila se u kijevskoj fabrici oružja u kojoj je radila kao brusač. A zatim upisala studije istorije.
Rat je Ljudmilu zatekao kao dvadeset i četvorogodišnju studentkinju na Univerzitatu u Kijevu. Kao i mnogi mladi ljudi u to vreme i ona je odmah odlučila da se pridruži armiji u želji da brani otadžbinu.

Kada je govorila da ima iskustvo u streljaštvu, mnogi oficiri su je sumnjičavo gledali. Tada nisu primali žene u armiju, pa su joj ponudili da radi kao medicinska sestra, što je ona kategorički odbila.

„Izgledala je kao model, s manikiranim noktima, u modernoj odeći i s lepom frizurom. Pavličenko je rekla osobi zaduženoj za novačenje da želi da nosi pušku i bori se. Muškarac joj se samo nasmejao i pitao je šta ona zna o puškama“, piše na sajtu soviet-awards.com.

Dokazavši svoje umeće u streljaštvu, primljena je u 25. streljačku diviziju „V. I. Čapajev“ kao snajperista. Postala je jedna od 2.000 snajperista u sastavu Crvene armije, od kojih je rat preživelo samo njih 500.
Ubrzo je poslata na bojište u blizini Odese, avgusta 1941. godine.
U toku prvih 75 dana na ratištu, ubila je 187 nemačkih vojnika. Bila je neprekidno oko osam na prvoj liniji fronta.
Kad je postala poznata, nakon bitaka za Odesu i Moldaviju, Pavličenko je prebačena na Krim i poslata u bitku za Sevastopolj, a onda je ranjena je šrapnelom minobacačke granate juna 1942. godine.
Samo mesec dana nakon što se oporavila od ranjavanja, naređeno joj je da se ukrca u podmornicu i napusti Sevastopolj. Ona je u to vreme već postala simbol borbe protiv agresora, pa je svojim nadređenima postala veoma dragocena.
Smatrali su da bi njena pogibija srozala moral u ostatku Crvene armije, pa su po svaku cenu želeli da Ljudmila dočeka kraj rata.

Želeli su da postane instruktor, kako bi svoju dragocenu veštinu prenela drugim vojnicima. Do trenutka kada je povučena sa bojišta, Pavličenko je ubila 309 neprijateljskih vojnika, od kojih čak 36 snajperista.
Ljudmila je dobila čin majora, pa je nakon toga postala instruktor i obučavala je druge snajperiste, sve do kraja rata. Nikada se više nije vratila na ratište.
Nakon rata je završila svoje obrazovanje i počela je karijeru kao istoričar. U periodu između 1945. i 1953. obavljala je dužnost pomoćnika šefa Glavnog štaba sovjetske mornarice. Kasnije je bila aktivna u komitetu ratnih vetarana.

Učestvovala takođe i u mnogim konferencijama i kongresima. Umrla je 1974. godine od moždanog udara u 58-oj godini i sahranjena je na groblju Novodevičje u Moskvi.

Share this...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter