уторак, 19. март, 2024
Непристојно фине ствари


Дама која убија

аутор Плавушин Кутак , у Трагови у времену , 11. септембар 2019. Ознаке: , , , , , , , , , ,

Људмила Павличенко – лепотица која је кроз снајпер сејала смрт.

Рођена је 1916. године у украјинском селу Белој Цркви, а са 14 се преселила у Кијев. Одмалена је важила за тврдоглаву девојчицу која је често била непослушна у школи и која је волела да се такмичи са дечацима.
Она је попут мног друге деце у Совјетском Савезу, била у паравојној спортској организацији у којој је учила и стрељаштво. Након завршетка средње школе, запослила се у кијевској фабрици оружја у којој је радила као брусач. А затим уписала студије историје.
Рат је Људмилу затекао као двадесет и четворогодишњу студенткињу на Универзитату у Кијеву. Као и многи млади људи у то време и она је одмах одлучила да се придружи армији у жељи да брани отаџбину.

Када је говорила да има искуство у стрељаштву, многи официри су је сумњичаво гледали. Тада нису примали жене у армију, па су јој понудили да ради као медицинска сестра, што је она категорички одбила.

„Изгледала је као модел, с маникираним ноктима, у модерној одећи и с лепом фризуром. Павличенко је рекла особи задуженој за новачење да жели да носи пушку и бори се. Мушкарац јој се само насмејао и питао је шта она зна о пушкама“, пише на сајту soviet-awards.com.

Доказавши своје умеће у стрељаштву, примљена је у 25. стрељачку дивизију „В. И. Чапајев“ као снајпериста. Постала је једна од 2.000 снајпериста у саставу Црвене армије, од којих је рат преживело само њих 500.
Убрзо је послата на бојиште у близини Одесе, августа 1941. године.
У току првих 75 дана на ратишту, убила је 187 немачких војника. Била је непрекидно око осам на првој линији фронта.
Кад је постала позната, након битака за Одесу и Молдавију, Павличенко је пребачена на Крим и послата у битку за Севастопољ, а онда је рањена је шрапнелом минобацачке гранате јуна 1942. године.
Само месец дана након што се опоравила од рањавања, наређено јој је да се укрца у подморницу и напусти Севастопољ. Она је у то време већ постала симбол борбе против агресора, па је својим надређенима постала веома драгоцена.
Сматрали су да би њена погибија срозала морал у остатку Црвене армије, па су по сваку цену желели да Људмила дочека крај рата.

Желели су да постане инструктор, како би своју драгоцену вештину пренела другим војницима. До тренутка када је повучена са бојишта, Павличенко је убила 309 непријатељских војника, од којих чак 36 снајпериста.
Људмила је добила чин мајора, па је након тога постала инструктор и обучавала је друге снајперисте, све до краја рата. Никада се више није вратила на ратиште.
Након рата је завршила своје образовање и почела је каријеру као историчар. У периоду између 1945. и 1953. обављала је дужност помоћника шефа Главног штаба совјетске морнарице. Касније је била активна у комитету ратних ветарана.

Учествовала такође и у многим конференцијама и конгресима. Умрла је 1974. године од можданог удара у 58-ој години и сахрањена је на гробљу Новодевичје у Москви.